tireoditis

Hašimoto tiroiditis predstavlja hroničnu upalu štitaste žlezde uzrokovanu postojanjem autoimunih antitela ukoji sprečavaju prizvodnju dovoljne količina tiroksina – hormona štitaste žlezde – ćelijama koje čine glavnu strukturu ove žlezde. Bolest se najčešće otkriva slučajno, a neki od simptoma hashimoto tireoditisa su pospanost, brzo zamaranje, slab san, lupanje srca, nervoza. 

Sekundarna hipotireoza nastaje zbog toga što se razlozi hipotireoze primarno nalaze izvan štitne žlezde usled odsustva stimulacije od strane CNS a, usled poremećaja u transportu joda ili nesposobnosti tkiva da koristi jodne hormone.

Ovaj oblik hipotireoze je un principu mnogo blaži jer štitna žlezda ima manji stepen autonomije pa samim ti uvek luči određeni nivo hormona..
U kliničkoj slici se javlja malaksalost, zimogrožljivost, tromost, zaboravnost, opstipacija, svrab kože. Od znakova su prisutni suva koža, bradikardija, usporenje govora, promenjena je dubina glasa, opadanje kose, edemi, bolovi u mišićima, jezik je zadebljao, lice je amimično.

Kod sekundarne hipotireoze TSH je normalan ili nizak, tiroidni hormoni su niski I terapija je supstitucionalna.

Preparat Primed 7 tiromed je napravljen po proverenoj recepturi na bazi meda, joda, etarskih ulja oraha, vitamina i minerala iz prirodnih sastojaka.
Primed 7 tiromed nadoknađuje jod u organizmu i na taj način omogućava organima kojima je neophodan da funkcionišu normalno. Delotvoran je kod problema sa štitnom žlezdom, krtom kosom i noktima i kod nekih kožnih oboljenja. Zbog svog organskog sastava i kvalitetnih sastojaka ovaj preparat ima izuzetno dobru apsorpciju i iskoristljivost za razliku od drugih suplemenata ishrani.

Svojim dejstvom Primed 7 tiromed se upotrebljava kod osoba koje imaju problema sa nedostatkom joda i sa smanjenim radom štitne žlezde.

Pored nalaza dobijenog pregledom, u dijagnozi Hašimoto tiroiditisa pomažemo se laboratorijskim nalazima i postupcima ispitivanja građe žlezde. U prirodnom toku bolesti se razlikuje nekoliko faza koje su praćene i odgovarajućim laboratorijskim nalazima.

U fazi izražene zapaljenske aktivnosti dolazi do oštećenja folikulskih ćelija i folikula zbog čega u cirkulaciju dospeva veća količina hormona. Obično se radi samo o prolaznoj hipertiroksinemiji koju ne treba lečiti jer bi lekovi iz grupe tionamida samo još više pogoršali oštećenje folikulskih ćelija. U najvećoj meri štitasta žlezda je normalne funkcije i pregledom se zapaža samo promena, građe, prisustvo strume.

U odmaklim fazama bolesti, kada je veći deo tkiva žlezde uništen i zamenjen fibroznim tkivom, vrednosti tiroidnih hormona su snižene i dolazi do porasta TSH- nalaz odgovara hipotiroidizmu. Hašimoto tiroiditis je danas tako čest tako da se mirno može reći da je svaka struma sa hipotiroidizmom u neendemskom području u odrasle osobe hronični tiroiditis dok se ne dokaže drugi razlog. Dijagnoza se potvrđuje nalazom povišenog titra mikrosomskih autoantitela.

Nalaz tiroglobulinskih antitela nije dovoljan jer su ona nespecifična i mogu da se nađu i kod sasvim zdravih osoba. Definitivna potvrda Hašimoto tiroiditisa postavlja se citopatološkim ili histološkim pregledom uzorka punkcije odnosno biopsije. Karakterističan nalaz u punktatu tankom iglom su oksifilno izmenjene ćelije tiroidnog epitela, dosta limfocita i crtasti ćelijski debris.

Hipotiroidizam predstavlja stanje snižene proizvodnje, poremećene raspodele ili izostanka dejstva tiroidnih hormona. Klinička dijagnoza hipotiroidizma nije uvek jednostavna zbog nespecifičnosti kliničkih manifestacija.

Određivanje TSH u serumu predstavlja test prve linije za dijagnozu hipotiroidizma. Cilj rada je bio da se utvrdi prisustvo drugih endokrinih oboljenja i poremećaja u bolesnika sa supkliničkom (nivo TSH od 5 do 10 mIU/l) ili kliničkom (TSH veći od 10 mIU/l) formom hipotiroidizma.

Analizirano je 50 bolesnika (35 sa kliničkom hipotireozom i 15 sa supkliničkom formom bolesti). Kod svih bolesnika su utvrđeni antropometrijski podaci (starost, pol, telesna težina i visina, indeks telesne mase, arterijski krvni pritisak i puls) i klinički znaci hipotireoze (kožne promene, poremećaj menstrualnog ciklusa). Iz uzorka krvi na tašte određivani su FT4, sTSH, glikemija, lipidi, jonizovani kalcijum, PTH, kortizol, ACTH, prolaktin, gonadotropini, estradiol u žena u reproduktivnom periodu i testosteron kod muškaraca.  Kožne promene bile su retko zastupljene.

Oligomenoreja je bila češće prisutna u supkliničkoj hipotireozi, a menopauza u kliničkoj formi bolesti. Vrednosti krvnog pritiska su bile normalne kod svih bolesnika. Kod bolesnika sa kliničkom hipotireozom u odnosu na bolesnike sa supkliničkom formom bile su više vrednosti TSH (19.5 ± 5.7 vs. 5.9 ± 0.3 mIU/l) i viša doza primenjivanog L-tiroksina (81.2 ± 4.6 vs. 21.4 ± 3.5 mg/dan). Poremećaj glikoregulacije bio je prisutan kod 18% bolesnika. Ukupni holesterol i LDL je bio statistički neznačajno viši kod bolesnika sa hipotiroidizmom u odnosu na supkliničku formu bolesti, dok se vrednosti FT4, kalcijuma, PTH, kortizola, ACTH, gonadotropina, estradiola i testosterona nisu razlikovale među grupama. Ukazano je na proaterogenu povezanost nivoa estradiola i triglicedira kod žena sa kliničkom formom bolesti.

Antitireoidni lekovi su lekovi koji koče stvaranje i otpuštanje hormona štitne žlezde. U slučaju Basedowljeve bolesti lečenje se po pravilu započinje s antitireoidnim lekovima, kao što su propiltiouracil i metimazol. Propiltiouracil deluje brže jer smanjuje prelazak T4 u T3 i tako dovodi do bržeg poboljšanja i smanjenja simptoma. Ovi lekovi stvaraju hemijsku blokadu proizvodnje hormona štitne žlezde, a deluju samo dok se lek primenjuje. Jednom kad se postigne normaln nivo hormona, eutireoza, dnevnu dozu treba smanjiti na najmanju količinu koja može kontrolirati bolest.

Glavne nuspojave uzimanje antitireoidnih lekova je smanjenje broja leukocita, pa se oni moraju periodički kontrolisati. Teža leukopenija zahteva prekid uzimanja ovih lekova.

Osobu treba upozoriti i na mogućnost pojave nekih drugih nuspojava, kao što su alergični osip ili preosetljivost na lek, a u retkim slučajevima agranulocitoza, hepatitis, povišena temperatura, bolovi u zglobovima, te lupusu sličan sindrom.

Simptomi hipertireoze gube se najčešće nakon šest do osam nedelja uzimanja tireostatika. Usprkos tomu, lekove treba nastaviti uzimati najmanje oko godinu dana (obično 12-24meseci), a u nekim slučajevima i mnogo duže, te nastaviti s redovnim kontrolama. Dugotrajna terapija antitireodinim lekovima smatra se terapijom izbora kod mladih bolesnika sa malom gušom ili bolesnika sa aktivnom oftalmopatijom, dok obično nije indikovana kod toksične nodularne guše.

U oko 30-40 % slučajeva nakon lečenja antitireoidnim lekovima, bolest se ponovo javlja. Ukoliko se ne uspe izlečiti  lekovima u periodu od dve godine, primenjuje se radioaktivni jod u terapiji a kasnije I eventualno hiruškim zahvatom.

Kada se pomisli da u starije osobe postoji snižena funkcija štitaste žlezde, treba na prvom mestu uraditi test za merenje TSH po mogućstvu ultrasenzitivnim postupkom.

Na ovaj način se zaobilaze nepotrebna i skupa ispitivanja drugim postupcijma i smanjuje se verovatnoća greške zbog pogrešne interpretacije manje specifičnih i osetljivih postupaka. Merenje slobodnog tiroksina obaviće se u daljem postupku, kada je potvrđena hipofunkcija štitaste žlezde jer je on pogodniji za praćenje efekta terapije. Isto tako, nalaz normalnog FT4 uz umereno povišen TSH ukazuje da je reč o subkliničkoj, latentnoj, bolesti. Tada se postavlja pitanje da li je potrebno lečiti ovakvu osobu.

Ako nema simptoma i poremećaj je otkriven rutinskim ispitivanjem ( u zemljama gde se vodi računa o celokupnom stanovništvu pa i o starijima) treba odrediti i nivo holesterola u krvi. Ako je hiper-lipidemija izražena, opravdano je početi terapiju i ako nema simptoma niti je FT4 snižen.

Nekada primena terapije u osoba koje se nisu žalile na smetnje dovodi do poboljšanja tako da bolesnik tek tada primeti da je imao smetnje kojih sada nema a koje nije ni primećivao.Dileme nema kada je vrednost TSH iznad 20 mJ/L; kod preduzimanja lečenja primenjuju se mere opreza i postepeno uvođenje terapije.

Urođena hipotireoza se javlja na samom rođenju i rezultat je delimičnog i potpunog nedostatka funkcije štitaste žlezde. Hormoni štitaste žlezde su važni regulatori rasta, razvoja mozga i metaboličkih funkcija. Ako se ne leči urođeni hipotireoidizam može dovesti do intelektualnog invaliditeta i nenormalnog rasta. Ako se lečenje preduzme u prvom mesecu života bebe se razvijaju normalno. U mnogim zemljama je kod svih beba obavezan skrinig tj. preventivni pregled na urođeni hipotireoidizam.

Urođena hipotireoza nastaje ako se štitasta žlezda ne razvija ili se ne razvija normalno. U najvećem broju slučajeva je žlezda odsutna ili je značajno smanjena. U nekim slučajevima žlezda je prisutna u normalnoj veličini ali ne vrši sintezu hormona.

Izgled bebe sa hipotireozom. Simptomi su vidljivi već na rođenju, dete je mlitavo, hladne i suve kože, ima žuticu, teško diše, ima zadebljao jezik i grub plač. Motorika bebe je slaba, beba je lenja, pospana, slabo sisa, često povraća i ima zatvor. Izgled je karakterističan, oštra gusta kosa koja se spušta nisko na čelo, ulegnut koren nosa, grube crte lica, veliki jezik koji viri iz usta. Ponekad postoji struma i česta je pupčana kila.

Terapija. Osim u najtežim slučajevima dalje pogoršanje bolesti i mentalno propadanje može da se spreči ranim davanjem hormona tiroksina. Lečenje je veoma efikasno i beba može imati normalan psiho-motorni razvoj. Terapija je dugotrajna nekad i doživotna i zahteva stalne laboratorijske analize i praćenje telesnog i mentalnog razvoja deteta.

Osobe koje boluju od hipotireoze imaju povećan rizik javljanja ishemijskih bolesti srca, angine pektoris i infarkta miokarda.

Uzrok. Zbog nedostatka hormona tiroksina povećan je periferni otpor, smanjen je protok krvi u malim krvnim sudovima, srce sporije kuca, smanjen je minutni volumen. Pored toga ove osobe su sklone porastu masnoća u krvi, što ubrzava aterosklerozu i vodi ka i angini pectoris moždanom udaru i infarktu miokarda.

Tegobe. Bolesnici teško dišu u naporu (dispnea), čak i u mirovanju (ortopnea), imaju bol u grudima.

Pri pregledu se uočava usporen srčani rad, srčani tonovi su tiši i kod težih bolesnika se uočavaju otoci. Zbog usporenog metabolizma na EKG-u se vide niži talasi ( nizak QRS kompleks, produženi PR i QT interval, zaravnjen T talas). Mogu da postoje AV blokovi i drugi problemi u sprovođenju. Na UZ srce je uvećano i postoji perikardni izliv.

Na hipotireozu se posumnja kada se nađe nalaz perikarditisa uz usporen srčani rad, dok svaki drugi, zapaljenski perikardiris karakteriše ubrzan srčani rad. Analizom hormona se pokazuju sniženi hormoni štitne žlezde.

Terapija se zasniva na davanju niskih doza tiroksina, uz koji se promene na EKG-u brzo povlače. Počinje se sa nižim dozama hormona da se ne bi provocirao srčani napad. Kod postojanja koronarne ateroskleroze daju se male doze beta- blokatora da bi se srce zaštitilo od naglog porasta minutnog volumena i smanjila osetljivost na kateholamine.

Glavna uloga štitne žlezde u organizmu je kontrola metabolizma. Poremećaj njene funkcije direktno ili indirektno utiče i na reprodukciju. Neplodnost i spontani pobačaji su češći kada je štitna žlezda u hiper ili hipo funkciji. Pormećaj funkcije štitne žlezde u trudnoći dovodi i do veće stope spontanih pobačaja, prevremenih porodjaja, hipertenzije, abrupcije posteljice, kao i negativni uticaj na fetus.Većina spontanih pobačaja nastaje u prvom trimestru trudnoće.

Hypo-i hipertireoza je povezana s povećanim brojem spontanih pobačaja. Urađena je studija koja je pokazala da je kod žena sa normalnim nivoom tireostimulirajućeg hormona (TSH) ali sa postojanjem anti-tireoidnih antitela ( autoimuna bolest štitne žlezde), broj spontanih pobačaja dva puta veći. Antitela koja postoje u krvi majke prolaze kroz posteljicu i mogu negativno uticati na plod i dovesti do njegovog gubitka.

Pacijentkinje sa slikom subkliničke hipotireoze ( normalan nivo slobodnog tiroksina T3, i blago povišen TSH) imaju povećani rizik od razvoja hipotireoze u trudnoći. Tokom trudnoće postoji povećana potreba za hormonima štitne žlezde zbog povećanja metabolizma posteljice kao i povećanog volumena krvi. Trudnice sa slikom subkliničke hipotireoze i TSH koji je na gornjoj granici na početku trudnoće neće moći da zadovoli potrebe tokom trudnoće pa se može javiti nedovoljna funkcija žlezde.

Takođe je kroz studiju ispitivano da li žene koje na početku trudnoće imaju povišen nivo TSH imaju veći rizik od spontanog pobačaja. Dokazano je da se rizik od spontanog pobačaja povećava za 15% za svaki mIU/L povišenja funkcije TSH.

Zaključak je da je normalna funkcija štitne žlezde neophodna i za začeće i za trudnoću. U opštoj populaciji gornje granice vrednosti TSH su između 2,5 i 4,5 mlU/L. Tokom trudnoće TSH treba biti niži od 4,5. Vrednost veća od 2,5 je kritična za pojavu pobačaja i prevremenog porođaja. Za sada se ne zna koje gornje vrednosti TSH treba smatrati normalnim kod žena koje održavaju trudnoću ili leče neplodnost. Čini se da bi gornja granica TSH kod takvih žena trebala biti niža. Žene sa hipotireozom treba lečiti i pre i tokom trudnoće. Javljanje spontanih pobačaja kod žena sa treba ispitati u smislu postojanja anti-tiroidnih antitela.

Subklinička hipotireoza se karakteriše povišenim TSH i normalnim nivoima hormona štitne žlezde, T3 i T4, bez znakova hipotireoze. Ovo stanje se naziva supklinička tiroidna disfunkcija. Ovo je stanje kada štitna žlezda ne funkcioniše dobro ali ipak proizvodi dovoljno tiroidnih hormona tako da većina pacijenata nikada nema simptome i znakove hipotireoze.

Ovaj poremećaj nije redak i njegov značaj je u tome što posle više godina ili decenija trajanja može da pređe u manifestnu hipotireozu. Tada su hormoni štitne žlezde ispod normale i prisutni su simptomi i znaci hipotireoze. Najveći rizik da dobiju manifestnu hipotireozu imaju osobe sa povišenim TSH uz pozitivna antitela na tiroidnu peroksidazu. Rizik je kod ovih žena 40 puta veći u odnosu na žene sa normalnim TSH.

Osobe koje imaju povišen TSH su u odnosu na one sa normalnim nivoom TSH gojaznije, imaju povišen pritisak, povišen holesterol, posebno LDL, nizak HDL, povišene trigliceride. Zbog toga je njihov rizik od ateroskleroze povećan. Zajedno sa drugim faktorima rizika kao što su srčane bolesti u familiji, pušenje, stres, fizička neaktivnost, povišen šećer oni čine da se kod njih ranije razvije angina pektoris i infarkt miokarda. Znači, osobe sa supkliničkom hipotireozom imaju povišen kardiovasularni rizik. Međutim, ne postoji stroga veza između visine TSH i rizika jer deluju i brojni drugi faktori.

Pošto je supklinička hipotireoza povezana sa većim rizikom od kardiovaskularnih bolesti preovladavaju stavovi da lečenje treba da se započne ne čekajući da hormoni T3 i T4 padnu. Pošto većina njih nikada ne dobije hipotireozu stavovi lekara vezani za lečenje ovih pacijenata nisu usaglašeni.

Endokrinolozi su se složili da lečenje supstitucionom terapijom (Eutirox, Letrox) treba primenjivati kod pacijenata sa jako visokim TSH, iznad 10 mU/ml ili kod onih koji istovremeno imaju povišen TSH i antitela. Kod svih drugih lekove treba primenjivati ako imaju druge udružene rizike za nastanak kardiovaskularnih bolesti. Doza L-tiroksina se pažljivo određuje da ne bi došlo do hipertireoze.

Hipotireoza je često udružena sa reumatskim tegobama. Tegobe se posebno javljaju kod obolelih koji imaju izražene otoke lica i tela - miksedem.

Promene na mišićima

Osobe koje imaju primarnu hipotireozu često imaju bol i osećaj ukočenosti mišića ramena i karlice. Tegobe su izazvane nagomilavanjem hijaluronske kiseline u mišićima. Rad mišića (kontrakcija i opuštanje) je usporen. Koncentracija mišićnih enzima u serumu je povećana, EMG izmenjen. Lečenjem hipotireoze bolovi u mišićima se brzo povlače.

Promene na zglobovima

Tegobe se najčešće javljaju na kolenima, a zatim na sitnim zglobovima šaka i stopala. Artritis zahvata uglavnom simetrične zglobove. Zapaljenje zglobova nije jako izraženo. Na rendgenu se uočava samo otok. Laboratorijske analize obično pokazuju povišenu sedimentaciju, eventualno povišenu mokraćnu kiselinu.

Kod obolelih koji imaju miksedem (kod oko 10%) može da se javi sindrom karpalnog tunela. Posledica je nakupljanja mucinoznog materijala u karpalnom tunelu, kao i zbog promena na nervu koji prolazi kroz njega (nervus medianus).

Lečenjem hipotireoze reumatske tegobe se potpuno povlače.

Savremena istraživanja su pokazala da postoji veza između autoimunih bolesti štitne žlezde i dijabetesa tipa 1 kod dece i mladih.

Dijabetes tip 1 se javlja kod mladih, najčešće u pubertetu. Na samom početku šećerne bolesti kod 15 do 30% dece pozitivna su anti TPO i antitireoglobulinska antitela. Antitela su češća kod devojčica nego kod dečaka. Kod polovine te dece će se razviti klinički manifestna autoimuna bolest štitne žlezde.

Kod dece dijabetičara nivo antitela brzo raste i vodi ka subkliničkoj hipotireozi. Dete tada nema nikakve tegobe. Laboratorijski se uočava povišena vrednost TSH, dok su T3 i T4 normalni. Napredak bolesti vodi ka manifestnoj hipotireozi, kada pored sniženih hormona postoje i tegobe. Ova bolest se obično razvija postepeno i podmuklo i dugo je bez tegoba. Pacijenti osećaju umor, malaksali su, pospani, ne podnose hladnoću, goje se, imaju zatvor i nadimanje u stomaku, slabo se znoje, imaju bol u grudima.

Ređe se kod dece sa povišenim antitelima razvija Grejvs- Basedovljeva bolest sa porastom hormona štitne žlezde(hipertireoza). Jedan od prvih simptoma je lupanje i preskakanje srca i pri najmanjem psihičkom i fizičkom naporu. Pacijenti se puno znoje, razdražljivi su, nemirni, ruke im podrhtavaju.

Napredovanje bolesti je brzo pa je preporučljivo kod dece i adolescenata obolelih od dijabetesa tip 1 jednom godišnje proveriti nivo anti TPO i antitireoglobulinskih antitela.

Levotiroksin je identičan tiroksinu koji štitna žlezda proizvodi, zbog čega su neželjeni efekti retki. Subdoziranje ili predoziranje, međutim, je prilično čest problem, mada retko ozbiljan u kraćem vremenskom periodu.

Simptomi subdoziranja su:

• Tromost, zamor, mentalna usporenost
• Osećaj hladnoće
• Dobijanje na težini
• Konstipacija
• Grčevi u mišićima

Simptomi predoziranja su:

• Srčane tegobe (ubrzan rad srca, palpitacije, moguća je i angina ili srčana insuficijencija)
• Agitacija, tremor, nervoza, nesanica
• Osećaj toplote, zajapurena koža
• Poremećaj metabolizma (promene u apetitu , gubitak težine)
• Dijareja

Stanje se ne poboljšava I kada se postignu normalni nivoi hormona štitne žlezde

Neki pacijenti se ne osećaju znatno bolje čak i kada su njihovi nivoi tiroidnih hormona u granicama normale tokom tretmana. Neki pacijenti sa upornim simptomima mogu imati koristi od trijodtironina (T3), drugog važnog hormona štitne žlezde. U takvim slučajevima , kombinacija nižom dozom tiroksina sa malom količinom  T3, može biti korisna .

Neželjeni efekti predoziranja

Predoziranja može izazvati simptome hipertireoze . Pacijent sa previše hormona štitne žlezde u krvi, u povećanom je riziku za nastanak abnormalnih srčanih ritmova, ubrzan rad srca, srčane insuficijencije , a možda i srčanog udara , ako pacijent u osnovi ima bolesti srca. Višak tireoidnih hormona je posebno opasan kod novorođenčadi, I kod njih se nivo hormona treba pažljivo pratiti da bi se izbeglo oštećenje mozga.

Neželjeni efekti dugotrajnog tretmana

Pacijenti sa hipotireozom obično primaju doživotno levotiroksin terapiju. Postojala je zabrinutost da će dugotrajna upotreba ovih lekova,povećati rizik od osteoporoze. Međutim,studije pokazuju da kod žena u postmenopauzi, koje dugoročno uzimaju zamenu za tiroksin, ne postoji značajno povećan rizik za osteoporozu .

Interakcija lekova sa levotiroksinom

Mnogi lekovi stupaju u interakciju sa levotiroksinom i mogu da poboljšaju ili ometaju njegovu apsorpciju. To su:

Amfetamini, antikoagulansi, triciklični antidepresivi, anksiolitici, lekovi za artritis , aspirin, beta blokatori, insulin, oralni kontraceptivi, digoksin, određeni lekovi za tretman maligniteta, gvožđe supstituciona terapija, kalcijum karbonat i aluminijum hidroksid, antikonvulzivi ( fenitoin, fenobarbital, karbamazepin), rifampin ( antibiotik se koristi za lečenje ili prevenciju tuberkuloze ).

Velike količine dijetetskih vlakana takođe mogu smanjiti efikasnost leka. Pacijentima, koji forsiraju ishranu bogatu vlaknima, potrebne su veće doze leka. Pošto tireoidni hormoni regulišu metabolizam, utiču i na matabolizam mnogih lekova, doze hormonske zamene takođe treba prilagoditi I drugoj terapiji koju pacijent uzima. Čak I promena brenda tiroksina može imati efekat.

Tokom trudnoće štitna žlezda pojačava svoju funkciju kako bi se zadovoljile potrebe i majke i bebe u razvoju.

• Kod žena koje nisu jod – deficitarne, tireoidea obično se uvećava za oko 10 %  tokom trudnoće.
• Kod žena koje su jod – deficitarne, žlezda se obično uvećava od 20% do 40 % tokom trudnoće.
• Tipično, proizvodnja tiroksina ( T4 ) i trijodtironina ( T3 ) se povećava za 50 % tokom trudnoće.
• Trudnica ima povećane potrebe za jodom za oko 50%
• Tokom prvog trimestra, približno 10 % do 20 % trudnica ima povišena peroksidazna ( TPO ) ili tiroglobulinska ( Tg ) antitela, sa TSH u granicama referentnih vrednosti .
• Procenjuje se da  će oko 16 % žena čiji je TSH u okvirima normalnog opsega, ali sa povišenim vrednostima TPO I Tg antitela tokom prvog trimestra, imati TSH iznad 4.0 mIU / L tokom trećeg trimestra.
• Oko 33% do 50 % trudnica kod kojih su povišena TPO ili Tg antitela u prvom trimestru, razviće postporođajni tireoiditis.

Smernice stručnjaka govore: ” U suštini, trudnoća je stres test za štitastu žlezdu kod žena koje su eutiroidne pre začeća, dovodi do hipotireoze kod žena sa ograničenim tireoidnom rezervom ili deficitom jod, a do postporođajnog tireoiditis kod žena sa Hašimoto bolešću u osnovi.” Pošto se funkcija štitne žlezde menja tokom trudnoće, postoje smernice za referentne vrednosti tireoidnih testova  za određeni trimester, a posebno za TSH vrednosti. Prema tim smernicama, ako laboratorija nije uspostavila svoje referentne vrednosti – specifični referentni opseg za TSH, sledeće referentne opsege treba koristiti : Prvi trimestar : 0.1-2.5 mIU / L Drugi trimestar : 0.2-3.0 mIU / L Treći trimestar : 0,3-3,0 mIU /L

Postoji veoma jaka veza između stresa i funkcije štitaste žlezde

Svi znamo da hronični stres ima negativan uticaj na naše telo, ali ne znamo uvek kako da utičemo na to. Dugoročni stres dovodi do povećanja nivoa hormona stresa koje proizvode nadbubrežne žlezde, i naša tela na ovo odgovaraju upalom, poremećajima i bolestima.

Bitno je naučiti kako možemo da poboljšamo funkciju štitne žlezde redukovanjem stresa, bez lekova ili drugih medicinskih intervencija .

Funkcionisanje nadbubrežnih i štitne žlezde

Jednostavno rečeno, hormoni se oslobađaju da nose poruke do i od različitih delova tela. Različite žlezde proizvode različite hormone. Tiroidna žlezda proizvodi specifične hormone koji direktno utiču na ćelije da proizvode proteine i da koriste energiju. Nadbubrežne žlezde proizvode hormone koji regulišu stres i kako telo reaguje na njega. Nadbubrežne i štitna žlezde rade zajedno, prilagođavaju telo stalnim promenama koje se dešavaju tako što prenose informacije između mozga i tela.

Signalizacija počinje u hipotalamusu, oblasti mozga koji šalje hormonske poruke hipofizi. Ova žlezda šalje poruke nadbubrežnim i štitnoj žlezdi, koje onda proizvode specifične hormone, i šalju tu povratnu informaciju nazad u mozak. Ovo se naziva negativna povratna sprega – hipotalamus – hipofiza – štitno- nadbubrežna osovina – ( HPTA ) .

Da bi štitna žlezda pravilno funkcionisala, potrebna je odgovarajuća količina hormona stresa kortizola. Hormoni komuniciraju duž njihove osovine I ako dođe do neravnoteža duž HPTA ose, to će dovesti do pada ili povećanja funkcije žlezda. Problem je u tome što I kada nastane poremećaj u funkcionisanju ovih žlezda, laboratorijski testovi nekad ne prikazuju poremećaj jer nivo hormona ostaje u okviru graničnih vrednosti.

Simptomi i stres

Kada bilo koja vrsta stresa aktivira određene centre u mozgu, oslobađa se kortikotropni oslobađajući hormon ( CRH ) koji aktivira hipofizu, koja dalje signalizira nadbubrežnim žlezdama da stvaraju kortizol. Ali i CRH i kortizol mogu potisnuti tireoidno stimulišući hormon ( TSH ), I mogu uticati na konverziju T4 tireoidnog hormona u T3. Svaka ćelija u telu koristi T3, pa pad nivoa ovog hormona može da izazove niz simptoma – poremećaj telesne mase, umor, gubitak kose ,slabu koncentraciju, netoleranciju na hladnoću, depresiju i neplodnost.

Većina medicinskih istraživanja je utvrdilo da stres uzrokuje hipertireozu (Grejvsovo oboljenje) – povećan rad štitne zlezde. Ovo stanje je posledica autoimunog odgovora koji utiče na  štitnu žlezdu da proizvodi previše hormona , naročito posle iznenadne, stresne promene u životnim okolnostima. Ali veliki stres takođe može dovesti do stanja koje se zove hipotireoidizam, kada tiroidna žlezda usporava proizvodnju hormona.

Hronični stres ili poremećaji u funkcionisanju žlezda mogu biti prisutni godinama u vašem telu, neprimećeni, pre nego što se krenu ispoljavati simptomi koji odražavaju neravnotežu. To je subklinička hipotireoza, kada su laboratorijski rezultati u okviru normalnog opsega , ali pacijenti i dalje doživljavaju simptome. Dobra vest je da se kontrolisanjem stresa, može regulisati i HPTA  osovina.

Kako da prekinete stres – tireoidnu vezu?

Saveti za ishranu. Jedite tri dobro uravnotežena obroka i dve zdrave užine svaki dan. Doručak je posebno važan jer pomaže da se reguliše nivo šećera u krvi i proizvodnja hormona. Smanjenje šećera i unosa kofeina je važno da se pomogne u borbi protiv stresa. Takođe, važno je jesti polako i u opuštenom okruženju, što pomaže varenju i metabolizmu važnih hranljivih sastojaka .

Unosite vitamine i minerale. Postoje mnogi važni elementi za zdravo funkcionisanje štitne žlezde. Jod , selen , cink , bakar , gvožđe i vitamini A, B, C i E i svi igraju ključnu uloge u proizvodnji i održavanju nivoa tireoidnih hormona.

Dovoljno sna . Spavanje je neverovatan način da se obnovi i podmladi naše telo. Kada telu obezbedimo dovoljnu količinu sna, naše telo će regulisati i resetovati naš neuroendokrinog sistema, što pomaže da se uspostavi hormonski balans, a takođe pomože da se lakše suočimo sa izazovima sledećeg dana. Posebno važno je adekvatno umirenje pre spavanja, tako da naše nadbubrežne žlezde uspore odgovor na stres I “odmore”.

Opustite se. Postoji mnogo načina da se suprotstavimo svakodnevnom stresa i pomognemo telu i umu da se opuste. Opcije uključuju duboke vežbe disanja, joga, meditacija, hodanje ili jednostavne vežbe . Previše vežbanja može zapravo da stimuliše naše nadbubrežne žlezde nasuprot da ih opušta, pa je umerenost ključ.

Razmislite o terapiji . Emocionalne promene je veoma teško realizovati. Ponekad imamo toliko ukorenjene određene negativne obrasce ponašanja da ne samo da ne možemo sami da izađemo iz njih, već ne možemo ni da ih  prepoznamo. Ispitivanje i pozitivnih i negativnih obrazaca u našim životima može nam pomoći da razbijemo odgovore na stres koje tokom vremena mogu da dovedu do fizičkog stresa i poremećaja.

Način života današnjice je takav da ne možemo lako ukloniti stres iz naših života. Ali možemo da pokušamo da se podržimo i fizički i emotivno ne samo tokom stresnih vremena, već I svakodnevno. Kada se negujemo i brinemo o sebi, možemo sa više lakoće upravljati naletima stresa. Ako mislite da imate disbalans štitne žlezde ili u porodičnoj istoriji imate tiroidnu disfunkciju, zapamtite da ove prirodne metode mogu pomoći da se popravi problem. Čak i sa malim koracima, možete napraviti velike korake ka veoma povoljnom ishodu.

Mnogi pacijenti sa hipotireoidizmom postavljaju pitanja o stvarima koje su čuli u vestima ili videli na internetu o efektima pojedinih namirnica na funkciju štitne žlezde. Soja je njihova najčešća briga, ali i brokoli, kikiriki, jagode, kelj i drugo povrće. Pacijenti na osnovu ovih tekstova shvataju, nažalost, da ako imate bilo kakvu disfunkcije štitaste žlezde, ne bi trebalo da konzumirate ove namirnice – nikada. I to je šteta, jer je ovaj, sve ili ništa, pristup znači da žene sa problemima štitaste žlezde moraju ukloniti zdrave, hranljive namirnice iz ishrane, iako zaista ne moraju to da čine.

Istina je da postoje određene namirnice koje sadrže goitrogene, to su jedinjenja koja otežavaju da štitasta žlezda stvori svoje hormone. Međutim, deo slagalice koja nedostaje u savetu da se ” izbegne ” ova hrana, jer sadrži goitrogen, je da možete da ograničite ili čak eliminišete štetne efekte ovih jedinjenja na toliko mnogo načina – ili smanjenjem unosa, ili priprema hrane na takav način da razbije goitrogena jedinjenja. Ponekad je eliminacija goitrogena toliko jednostavna, npr. kuvanje na pari povrća pre nego što ih jedete.

Dakle, hajde da pogledamo šta su goitrogeni, gde se nalaze u hrani, i kako ih možemo sprečiti da utiču na funkciju štitaste žlezde.

Šta su goitrogeni?

Većina goitrogena su supstance koje se normalno nalaze u hrani ili lekovima. Ove supstance mogu ometati funkciju štitaste žlezde na različite načine. Neka jedinjenja indukuju antitela da reaguju sa štitastom žlezdom, drugi ometaju enzim štitne žlezde peroksidazu ( TPO), koji je odgovoran za dodavanje joda tokom proizvodnje tireoidnih hormona. U svakom slučaju, tireoidea nije u stanju da proizvede dovoljno hormona koji su potrebni za regulisanje metabolizma.

Kod ljudi sa normalnim funkcionisanjem štitne žlezde, ona jednostavno kompenzuje nedostatak. Ali kod osoba čija je funkcija štitaste žlezde već ugrožena, u štitastoj žlezdi mogu da se uvećavaju ćelije, da nadoknade neadekvatnu proizvodnju hormona, i eventualno formiranje strume ( oteklina ili proširenje štitaste žlezde)

Koje namirnice sadrže goitrogene?

Možda ćete biti iznenađeni koliko namirnica sadrži goitrogena jedinjenja, ali dobra vest je da u većini slučajeva ne morate da ih precrtate sa liste namirnica.

Gluten

Može da predstavlja iznenadjenje to što je gluten na vrhu liste potencijalnih goitrogena, ali istina je da osetljivost na gluten doprinosi širokom spektru autoimunih oboljenja pored celijakije (poremećaj koji je dirktno povezan sa glutenom). Misli se da osetljivost na gluten ide ruku pod ruku sa autoimunim poremećajima, kao što su dijabetes tip 1, Addison -ova bolest, Sjogren-ov sindrom, reumatoidni artritis i autoimune bolesti štitaste žlezde. Preporučuje se da pacijenti razmotre eliminaciju glutena iz ishrane, naročito ako već imaju razvijen autoimuni poremećaj. Ako imate autoimunu hipotireozu, možda ćete želeti da razmotrite ograničavanje unosa pšenice, ječma, raži i / ili čak da potpuno isključite gluten iz ishrane. Takođe je preporučljivo da žene sa autoimunim bolestima štitaste žlezde razmotre pregled na celijakiju, jer neprimećena celijakija može biti jedan od razloga da žene i dalje imaju simptome hipotireoidizma uprkos korekciji doza hormona štitne žlezde.

Sojini izoflavoni

Soja sadrži goitrogena jedinjenja, posebno se misli na supstancu iz soje – Genistein. Ovo jedinjenje, kao i hormoni štitaste žlezde, vezuju molekul joda iz tireoidne peroksidaze ( TPO ), enzim koji takođe prenosi jod na tiroidne hormone. Genistein i slični izoflavoni iz soje mogu se takmičiti sa tireoidnim hormonima za jod ili mogu da blokiraju aktivnost TPO, ali najnovije studije pokazuju da sve dok pojedinac ima dovoljno joda u ishrani, sojini izoflavoni ne mogu negativno uticati na štitastu žlezdu.

Druga dobra vest je da goitrogena aktivnost sojinih izoflavona može biti bar delimično ” isključena” kuvanjem ili fermentacijom. Zbog toga prednost imaju ovi sojini produkti tempeh, soja sos, miso… Metode obrade soje menjaju aktivnost fitohemikalije koje sadrže .

Goitrogeni soje mogu da interreaguju sa proizvodima koji sadrže jod. Pacijentima sa problemima štitaste žlezde koji jedu proizvode od soje, trebalo bi da uključe namirnice bogate jodom u ishranu. Male količine verovatno neće uticati  na funkciju štitaste žlezde, ali imajte na umu da ako jedete hranu koja sadrži određene obrađene proizvode na bazi soje kao što je sojino ulje ili hidrolizovani proteini soje,  koji mogu biti ” skriveni ” izvor sojinih izoflavona i koji bi mogli uticati na funkciju tireoide.

Preporučujemo da ljudi sa problemima štitaste žlezde koji konzumiraju soju redovno, uključe u ishranu izvore bogate elementarnim jodom i selenom – i redovno pratite nivo hormona štitaste žlezde sa svojim lekara.

Izotiocijanati

Ova jedinjenja se prvenstveno nalaze u povrću krstašice, gde spada kupus, prokelj, brokoli, karfiol, zelje, kelj, repa… Izotiocijanati, kao i sojini izoflavoni , izgleda da blokiraju TPO, a oni takođe mogu poremetiti signalizaciju kroz ćelijsku membranu ćelija štitaste žlezde. Ali niko ne može tvrditi da je ovo povrće loše za vas, s obzirom da su ispunjeni vitaminima, mineralima, antioksidanatima i raznovrsnosnim hranljivim materijama. Žene sa problemima štitaste žlezde definitivno ne bi trebalo da ih izbegavaju – umesto toga, spremajte ovo povrće ih na pari ili kuvano, jer toplota menja molekularnu strukturu izotiocijanati i eliminiše goitrogeni efekat.

Izvesna ” potencijalno goitrogena ” jedinjenja su između ostalog  prisutna u malim količinama i u kikirikiju, prosu, breskvama, jagodama, spanaću.

Treba naglasiti da ove namirnice neće predstavljati problem osobama čija štitna žlezda pravilno funkcioniše, niti će ona biti štetna kada se koristi u umerenim količinama kod onih čija tireoidna funkcija poremećena, ali prekomerna upotreba namirnica koje sadrže goitrogene može da izazove ili pogorša tireoidne probleme.

Određene, i zdrave namirnice, treba izbegavati kada postoji veoma dobar razlog za to ( alergija na hranu, na primer). Bila bi šteta da žene sa problemima štitaste žlezde izbegavaju ove goitrogene namirnice u potpunosti, jer je većina gore navedenih sadrži korisne mikroelemente i imaju veliku hranljivu vrednost kao zdrave namirnice koje podržavaju varenje, skeletni , kardiovaskularni i imuni sistem. Korist od ovih namirnica je velika za celokupan organizam,  dok je uticaj na funkciju štitaste žlezde blag i može se lako eliminisati.

Smernice:

• kuvanje na pari u ovom povrće smanjuje goitrogena jedinjenja
• raznolikost u ishrani je takođe od velikog značaja
• ne treba preterivati ni u čemu, pa ni sa ovim namirnicama.

PRIMED 7 tiromed je prirodni dijetetski suplement na bazi meda, joda i etarskih ulja oraha. Na prirodan način reguliše probleme sa tireoidnom žlezdom i to kod hipotireoze uzrokovane nedostatkom joda ili Hashimoto tireoiditisom. PRIMED 7 – TIROMED, sadrži jod koji je potreban organizmu. PRIMED 7 tiromed uspešno, na prirodan način povećava nivo joda u organizmu i ublažava simptome koji nastaju kao posledica nedostatka joda i tireoidnih hormona. Preporučujemo uzimanje ovog preparata kao dodatak standardnoj terapiji hipotireoze, jedna kafena kašika pola sata pre popodnevnog obroka, da bi se izbegle interakcije sa lekovima koji se uzimaju ujutru.

Normalna funkcija štitaste žlezde je važna komponenta čovekovog zdravlja. Poremećaj rada štitaste žlezde, u vidu hipotireoidizma (posebno Hashimoto tireoiditis) je veoma čest u opštoj populaciji.
Selen ima esencijalnu ulogu u konverziji hormona T4 u T3 (aktivni oblik hormona), tako da će ozbiljan nedostatak selena biti praćen smanjenjem T3, vodeći ka simptomima hipotireoidizma.Nedostatak selena nije čest kod odraslih, ali može biti prisutan kod osoba sa gastrointestinalnim problemima koji dovode do smanjene apsorpcije nutrijenata, kao što je slučaj kod Kronove bolesti.
Smatra se da nedostatak selena sam po sebi ne izaziva bolest, već čini organizam podložnim bolestima izazvanim drugim biohemijskim ili infektivnim oštećenjima, zbog uloge koju ima u imunom sistemu. Adekvatan unos selena podržava efikasno stvaranje tireoidnih hormona i metabolizam, i štiti žlezdu od oštećenja zbog prevelike izloženosti jodu.

Nekoliko studija su pokazale prednosti suplementacije selena u terapiji autoimunih oštećenja štitaste žlezde.
Jedna studija je pokazala smanjenje nivoa antitela na tireoidnu peroksidazu (jedan od enzima koji učestvuju u sintezi hormona) u toku suplementacije selenom, čak i kod osoba sa normalnim nivoom selena.
Iako ova istraživanja pokazuju obećavajuće rezultate u lečenju autoimunih poremećaja rada štitaste žlezde, potrebno je više kliničkih istraživanja da bi se pokazali dugoročni rezultati suplementacije selena na autoimuno zapaljenje štitaste žlezde.
Da li treba početi sa suplementacijom selena ako imate hipotireoidizam, Hashimoto tireoiditis ili nizak T3?
-Zavisi. Preliminarne studije pokazuju pozitivne efekte suplementacije selena na inflamaciju kod autoimunih poremećaja u štitastoj žlezdi, ali dugoročni efekti suplementacije još uvek nisu poznati. Poznato je da selen ulazi u sastav enzima koji vrše konverziju T4 u T3, ali nije razjašnjeno da li će suplementacija povećati ukupan nivo T3 hormona.
Dugotrajna upotreba visokih doza selena može imati neželjene efekte na gastrointestinalnom traktu, može izazvati gubitak kose, oštećenja noktiju, zadah na beli luk, pospanost, iritabilnost i blaga oštećenja nerava. Pored toga, suplementacija visokom dozom selena uz nizak nivo joda u organizmu može čak pogoršati simptome hipotireoidizma.
Rezultati jedne kliničke studije koja je istraživala efekte suplementacije selena na karcinom prostate pokazali su, kod osoba sa normalnim ili blago povišenim nivoom selena na početku studije, povećan rizik za karcinom prostate pod uticajem visokih doza selena.
Za sada, najbolja preporuka je da se u redovnoj i raznovrsnoj ishrani koriste namirnice koje prirodno sadrže selen. To su brazilski orah, bakalar, škampi, tuna, losos, piletina, jaja, šitaka pečurka, jagnjetina i ćuretina.

Kada vaša štitasta žlezda ne funkcioniše, ona može da utiče na svaki aspekt vašeg zdravlja, naročito na telesnu težinu, depresiju i nivo energije.
Nedijagnostikovani problemi sa štitastom žlezdom mogu dramatično povećati rizik od gojaznosti, srčanih oboljenja, depresije, anksioznosti, gubitka kose, seksualne disfunkcije, neplodnosti i dovesti do niza drugih simptoma i zdravstvenih problema, zato je važno da se problemi prepoznaju na vreme.

Nije neophodno da imate sve ove simptome, ali evo nekih od najčešćih znakova da možda imate problem sa štitastom žlezdom:

1. Umor

Osećate se iscrpljeno kada se probudite, 8 ili 10 sati spavanja noću vam nije dovoljno ili ne možete da funkcioniše ceo dan bez popodnevne dremke?
Ovo mogu biti znaci problema sa štitastom žlezdom.

2. Promene u telesnoj težini

Teškoće u gubljenju telesne težine mogu biti znak hipotireoze.
Možda ćete izgubiti na težini dok jedete istu količinu hrane kao i obično – ili čak gubite na težini dok jedete više nego što je uobičajeno.
Neobjašnjive promene u telesnoj težini mogu biti znaci hipotireoidizma ili hipertireoidizma.

3. Depresija i anksioznost

Depresija ili anksioznost – uključujući i iznenadni početak paničnog poremećaja – mogu biti simptomi bolesti štitaste žlezde.
Hipotireoidizam je najčešće povezan sa depresijom, dok se hipertireoidizam češće povezuje sa anksioznošću ili napadima panike.
Depresija koja ne reaguje na terapiju antidepresivima takođe može biti znak neprepoznatog poremećaja štitaste žlezde.

4. Povišen holesterol

Visok holesterol, pogotovo onaj koji ne reaguje na higijensko-dijetetski režim, fizičko vežbanje ili lekove za snižavanje holesterola, može biti znak nepostavljene dijagnoze hipotireoze.
Neuobičajeno niski nivoi holesterola mogu biti znak hipertireoze.

5. Porodična istorija problema

Ukoliko imate porodičnu istoriju problema sa štitastom žlezdom, vi ste u većem riziku od oboljevanja ali ne mora da znači da ćete imati istih problema. Ono što možete da uradite je da obratite pažnju na neke uobičajene simptome poremećaja štitaste žlezde i da pratite svoje zdravstveno stanje.

6. Problematičan menstrualni ciklus i problemi sa plodnošću

Učestalije, obilnije i bolnije menstruacije se često povezuju sa hipotireozom, a kraće i neregularne menstruacije mogu biti povezane sa hipertireozom.
Neplodnost može biti povezana sa nedijagnostikovanim poremećajem rada štitaste žlezde.

7. Problemi sa crevima

Povremen ili dugotrajan zatvor je često povezan sa hipotireozom, dok je proliv i sindrom iritabilnog creva
češće povezan sa hipertireoidizmom.

8. Promene u kvalitetu kose ili kože

Kosa i koža su posebno osetljivi na rad štitaste žlezde, a posebno se gubitak kose povezuje sa problemima štitaste žlezde. Kod hipotireoidizma kosa često postaje krta, gruba i suva, lako se kida i dosta opada. Koža može postati gruba, zadebljala, suva i ljuspičasta. U hipotireoidizmu često postoji neobičan gubitak kose u nivou spoljne ivice obrve.

9. Nelagodnost u vratnoj regiji

Osećaj otoka u vratu, nelagodnost tokom gutanja, hrapav glas ili vidljivo povećanje štitaste žlezde, ovo mogu biti znaci “strume” – uvećane štitaste žlezde, koja je jedan od simptoma problema sa štitastom žlezdom.

10. Bolovi u mišićima i zglobovima, sindrom Karpalnog tunela, problemi sa tetivama 

Bolovi u mišićima i zglobovima, slabost u rukama, tendencija ka razvijanju sindroma karpalnog tunela na rukama i sindroma tarzalnog tunela na nogama, plantarni fascititis stopala, sve to mogu biti simptomi nedijagnostikovanih tireoidnih problema.

Postpartalni tireoiditis je retko stanje koje nastaje u prvoj godini nakon porođaja. Razvija se zapaljenje štitaste žlezde koja je prethodno normalno funkcionisala.
Postpartalni tireoiditis uglavnom traje nekoliko nedelja do nekoliko meseci. Međutim, post-porođajni tireoiditis se teško prepoznaje jer se njegovi simptomi često pogrešno pripisuju stresu i postporođajnim poremećajima raspoloženja.

Tačan uzrok postpartalnog tireoiditisa još uvek nije poznat . Žene kod kojih se razvije ova bolest često imaju visoku koncentraciju antitireoidnih antitela u prvom trimestru trudnoće  i posle porođaja. Veruje se da žene koje razviju post-porođajni tireoiditis verovatno već imaju nemanifestovan autoimuni problem sa štitastom žlezdom, čija se klinička slika razvija posle porođaja zbog oscilacija u imunitetu trudnica.

U povećanom riziku od dobijanja postpartalnog tireoiditisa su žene koje imaju:
– Neki autoimuni poremećaj, kao što je dijabetes tip 1,
– Istoriju post-partalnog tireoiditisa,
– Visoke koncentracije anti- tiroidnih antitela,
– Neke prethodne probleme sa štitastom žlezdom,
– Porodičnu istoriju problema sa štitastom žlezdom.

Kod većine žena kod kojih se razvije postporođajni tireoiditis, funkcija štitaste žlezde se vraća u normalu u roku od 12 do 18 meseci od početka simptoma. Međutim, neke žene se ne oporave od hipotireoidne faze. Kao rezultat toga, one razviju hipotireozu, stanje u kojem štitasta žlezda ne proizvodi dovoljno hormona.
Iako su dalja istaživanja neophodna, rađene studije su pokazale vezu između post-porođajnog tireoiditisa i post-porođajne depresije. Ukoliko imate post-porođajnu depresiju proverite kako vaša tiroidna žlezda funkcioniše .

Temperatura tela je odličan pokazatelj funkcije štitaste žlezde, naročito ako se temperatura meri rano ujutru, pre ikakve fizičke aktivnosti, kada je ona pokazatelj bazalnog metabolizma tela. Prema doktoru koji je otkrio ovu povezanost test se naziva Barnsov test i izvodi se veoma lako.
Barnsov test- način izvođenja
Uveče pripremite toplomer tako što ćete ga otresti,tako da temperatura koju on pokazuje bude ispod 35 stepeni. Ujutru, čim se probudite, stavite toplomer ispod pazuha, tako da između kože i njega nema odeće. Nakon 10 minuta, odmah očitajte rezultat i zapišite ga. To je jutarnja bazalna temperatura i normalno se kreće od 36,5 do 36,8 stepeni.
Tumačenje rezultata testa!
Ako se vaša jutarnja temperatura kreće u rasponima od 36,5 do 36,8 vaša štitasta žlezda radi normalno. Ako je vaša temperatura ispod 36,5 stepeni onda se možda radi o smanjenoj funkciji štitaste žlezde. Simptomi koji takođe ukazuju na hipotireozu su: gubitak energije, umor, gubitak kose, suva kosa i koža, glavobolja, hronične infekcije, loša koncentracija.
Ako je temperatura koju ste izmerili tri puta za redom viša od 36,8 možda se radi o ubrzanoj funkciji štitaste žlezde. Još neki od simptoma hipertireoidizma su nervoza, gubljenje težine, topla vlažna koža, ubrzan rad srca.
Da bi test bio tačniji potrebno je ponoviti ga bar 3 ili više dana za redom. Ako utvrdite da je temperatura vašeg tela iznad preporučenih opsega ispitajte hormonski status vaše štitaste žlezde.